Историјат


1804.
5/17. мај – На Рељином пољу у Кршној Глави народни представници из свих села Ваљевске нахије („хиљаду људи и попова”) установили су народни нахијски суд, први у устаничкој Србији. Суд је имао да се стара о одржавању реда у Ваљевској нахији и о снабдевању устаничке војске. То је, уједно, била и прва цивилна власт. Суд је у почетку заседао у Кличевцу, потом у Ваљеву. Чинили су га Петар Читак из Горњег Мушиђа и Јован Рабас из села Рабаса, а перовођа (писар) био је бранковински свештеник Матија Ђурђевић из Близоња. Уз њих су била и два пандура. Прота Матија Ненадовић је прописао одредбе о кажњавању најтежих кривичних дела што је представљало зачетак законодавне делатности у српској држави која се управо обнављала. Установљењу ваљевског нахијског суда претходила је одлука народне скупштине у Остружници, одржане крајем априла 1804. уз Карађорђево присуство, о постављању судова (магистрата) у ослобођеним нахијама. На тој скупштини била су и двојица Ненадовића, прота Матија и војвода Јаков, сазивачи нахијске скупштине на Рељином пољу.

1806.
17/29. април – Максим Јовановић, „заклети ваљевски писар”, молио писмом карловачког митрополита Стефана Стратимировића да га поново прими под своје покровитељство, што показује да је и у то доба постојао суд који је установљен одлуком скупштине на Рељином пољу. Од тог суда сачувало се и једно „свидатељство” о судској подели имовине преминулог Јовице Лелићанина из Трлића 13. јула 1807. године.

1807.
4. март – Умро Петар Читак, судија првог устаничког суда. Споменик на гробљу у Горњем Мушићу, висок 230 и широк 55 цм, који још постоји, подигао му је син Јован. У октобру је Правитељствујући совјет српски донео наредбу о оснивању нахијских магистрата (судова) али је њено испуњење отпочело тек 1809. године.

1809.
1/13. јануар - Правитељствујушћи совјет српски поставио Ваљевски магистрат (суд) као званичну нахијску правосудну институцију, прву о чијем настанку има поузданих сведочанстава. То је учињено актом „Урежденије Совјета народња за Суд Вароши Ваљевске и тоја нахији”. Тим актом одређени су: састав суда; начин и место доношења судских одлука; приступање суду; однос старешина и грађана према суду; једнакост суђења; право суда да изриче све врсте казни с тим да више од 50 батина не сме досудити и да теже кривце шаље или Карађорђу или Совјету; приходи суда; број извршних органа (пандура); стварна и месна надлежност. Ваљевски магистрат могао је судити за сва дела сем за убиства. Први чланови Магистрата су постали: судија Ранко Петровић, старешина суда; „сударци” Милован Тадић и Ранко Мишковић; као секретари суда помињу се Сава Ђуричић и Петар Новаковић из Осијека (дошао у Ваљево 1805). Истовремено је војводи Јакову Ненадовићу забрањено да пред судом штити своје ро ђаке и ортаке, док је суду наложено да Јакову, као команданту нахије, указује дужно поштовање. Војводи је дато и право да од девет судских пандура, он поставља шесторицу.